Komentar na pismo gospođe Rade Mitić (pimo roditelja je povod ovom komentaru , a u celosti ga možete pročitati u nastavku ove stranice), majke Jovane Mitić od strane mene, kao vlasnika sajta, edukatora o autizmu i Asperger sindromu, prof. Zorice Erdeljan, mene koja se igrom slučaja bavim ovom problematikom i radim sa decom, omladinom i odraslima sa autističnim sprektrom i drugim funkcionalnim smetnjama u Geteborgu u Švedskoj.

Ja sam od 2002 godine u saradnji sa nevladinom organizacijom “Veliki i mali” iz Pančeva, kao u saradnji sa Republičkim udruženjem za autizam, i Pančevačkim udruženjem za autizam držala cikluse predavanja i pojedinačna predavanja za nastavnike, pedagoge, psihologe, lekare i roditelje kako u Pančevu, tako i u Beogradu. Mnogima je u sećanju dvodnevna konferencija o autizmu održana u Domu zdravlja “Vračar” u organizaciji Beogradskog i Republičkog udruženja za autizam. Konferenciju je delom finansiralo Ministarstvo za rad i zapošljavanje i socijalna pitanja, a velikim delom sam ja lično prof. Zorica Erdeljan finansirala “iz svog džepa” ovu dvodnevnu konferenciju 17.-18.11.2005. Ja sam tada dovela i tri gošće koje se bave ovom bolešću autizma, dve iz Geteborga i jednu koleginicu iz Kopenhagena. U toku ta 2 dana moje gošće su iznele fantastične činjenice i praktične savete o radu sa osobama koje imaju autizam. Ja sam u više od 5 sati izložila sve najnovije o pedagoškom radu u Skandinaviji, moja lična iskustva i pokazala video prikaze. Dva dana sam ja bila i predavač i simultani prevodilac! Da bi bilo verodostojno i što simultani prevodilac ne bi možda na tom nivou preveo oblast koja je u mnogim kontekstima nepoznata, čak i ekspertima visokocenjenih ustanova u Srbiji.

Dakle, komentar iza koga ja Zorica Erdeljan stojim je sledeći:

1. U pravnim državama prava svih građana su jednaka, bez obzira na polnu, versku i zdravstvenu razliku građana pravne države.
2. U pravnim državama postoje jasni zakoni koji podržavaju osobe sa funkcionalnim smetnjama i njihove porodice. Tu mislim na pravo na predškolsko, osnovno, srednjoškolsko obrazovanje, pravo na rad, pravo na stanovanje. Tu mislim na pravo na odmenu roditelja koji imaju decu sa autizmom, CP povredama, slabovidu decu i sve druge neuropsihijatrijske i neurološke povrede!
3. U pravnim državama se zna kada opština, srez ili direktor škole i nastavnik odgovaraju na kršenje zakona!
4. Mi u Srbiji nemamo te zakone! Postoji jedna fasada događaja, finansiranje pojedinačnih projekata, kratkoročnih itd.
5. Mi nemamo sistemsko zakonsko rešenje! Ako ne postoji obaveza opština ili institucija u sistemu, zakonodavstvu da čine prema “kod nas nepostojećim zakonima” onda ne postoji ni KATEGORIJA SNOŠENJA ODGOVORNOSTI ZA UČINJENO ILI NEUČINJENO ZA NEPRIMEREN RAD. KOD NAS “NE POSTOJI” PROBLEM AUTIZMA, NI ZAKONI KOJI ŠTITE GORE NAVEDENE GRUPE. DAKLE, NEMA PROBLEMA, NEMA SNOŠENJA ODGOVORNOSTI!!!
6. Medicinsko osoblje nije u dovoljnoj meri obrazovano da pomogne deci sa autizmom kao u slučaju Jovane Mitić, ili druge dece. Na sreću, Jovana je dobila lekara koji uzorno i sistematski i po medicinskoj etici prati njeno sadašnje stanje prouzrokovano NEPRIMERENIM PONAŠANJEM, NIKAKVOM PEDAGOGIJOM I KRŠENJEM OSNOVNIH PRAVA Ujedinjenih nacija.
7. Gospodine Ljajiću, vi kao ministar za rad i zapošljavanje ste takođe dobili pismo Jovanine majke Rade Mitić i informisani ste o aktuelnom događaju i situaciji u pančevačkoj školi “Mara Mandić”. Šta ćete vi preduzeti!? Za proteklih mesec dana se ništa nije dogodilo, bar od Vaše strane.
8. Ako samo mi pojedinci poput Laze Ristovskog, nekih cenjenih stručnjaka, pedagoga i psihologa i ja lično Zorica Erdeljan budemo vodili ovu bitku za prava osoba sa autizmom i osoba sa drugim funkcionalnim smetnjama ONDA ĆE NAM DECA BITI U PSIHOZI I DOBIJATI POGREŠNE MEDIKAMENTE KAO ŠTO JE JEDAN LEKAR UMESTO CIPRAMILA PREPISAO CIPRALEX!
9. Očekujem debatu na državnoj televiziji i nadam se da će neki od novinara i urednika imati hrabrosti da nas pusti da kažemo sa kakvim teškoćama i u kakvim uslovima žive osobe sa autizmom i mnoge druge kategorije dece i odraslih kojih “NEMA KOD NAS U SRBIJI”.
10. Gospodine Ljajiću, ja sam spremna da o svom trošku održim novu INFORMATIVNU, EDUKATIVNU KONFERENCIJU O AUTIZMU U BEOGRADU, BILO KAD I BILO GDE SA EKSPERTIMA IZ ŠVEDSKE! Ja ću simultano prevoditi i ja ću gledati da Vi u vladi DOBIJETE jednu sliku kako treba koncipirati zakone za gore navedene grupe. Dovoljno će biti da priznate da mi u Srbiji moramo poštovati svaku individuu bez obzira koliko joj podrške treba!

S poštovanjem i punom odgovornošću
na gore navedeni komentar
prof Zorica Erdeljan U Geteborgu 10.juna 2009.

Pismo roditelja Radmile Mitić:

Poštovana gospođo Olja Bećković,

Razlog mog obraćanja Vama ovim putem je nesaglediva posledica pogrešnog pristupa u radu sa učenicima u odeljenju za autizam pri školi 'Mara Mandić' u Pančevu. Verujem da ste čuli za film 'San zimske noći' u režiji Gorana Paskaljevića, u kome je glavnu ulogu tumačila moja ćerka Jovana Mitić, koja je inače osoba sa autizmom. Od 1996. godine Jovana je krenula u dnevni boravak za autizam u Diljskoj na Karaburmi u kome je boravila sedam godina. Tokom boravka u toj ustanovi ona je izuzetno napredovala. 2003. godine na inicijativu roditelja, pri specijalnoj osnovnoj školi „Mara Mandić" u Pančevu, osnovano je odeljenje za autizam koje je pohađalo šest učenika, od kojih i jedan od njih i moja ćerka. Za pet godina od kada je osnovano, pomenuto odeljenje je četvrti put preseljavano iz prostora u prostor. Svako preseljenje je bilo naprasno, a da pri tom deca nisu bila pripremljena, a mi roditelji uvek stavljeni pred svršen čin, odlukom uprave šloke i zaposlenih u odeljenju. U odeljenju ih je sada troje, ostali su odustali zbog nezadovoljstva kvalitetom nastave. Od njih troje, dvoje dolaze u školu i oboje su na medikamentoznoj terapiji. Treći ne dolazi jer uprava škoje insistira da ga roditelji počnu da mu daju medikamentoznu terapiju.

Moja ćerka već duže vreme izražava nezadovoljstvo u školi. Pokušavajući da uz korektnu saradnju sa zaposlenima, uz dužnim poštovanjem njihove profesije, kao roditelj koji odlično poznaje svoje dete, ukažem na prevaziđene metode rada. Predlagala sam da za ove mlade ljude, kojih je samo troje, tražimo adekvatne metode, i ponudimo aktivnosti prilagođene njihovom uzrastu, mogućnostima i interesovanjima. Na ovo je usledilo neočekivano neprijateljstvo i nekorektan odnos prema meni od strane nastavnika i direktora škole. Jasno su mi rekli kako oni odlično znaju šta je autizam i da je kod moje ćerke osnovni problem opsesivno-kompulzivni poremećaj, adolescentna kriza i seksualni nagoni koje nije u stanja da kanališe i da joj se treba pojačati terapija. I to sam ispoštovala, uz konsultaciju sa dr. Ljubicom Vidić, spec. psihijatrije u Palmotićevoj koja inače prati stanje moje Jovane. 08.04. u 12h došla sam po ćerku da je uzmem iz škole. Zatičem je uplakanu, gde mi se kroz plač u prisustvu nastavnice žali da je ista udarila. Ukratko mi je rečeno šta se desilo. Pokušala sam da kažem da je pristup bio neprimeren i pogrešan, i da moram odmah da idem iz škole jer je dete bilo u veoma stresogenoj situaciji i želela je istog momenta da izađe iz škole. Nisam naišla na razumevanje, rečeno mi je da sa njom ne mogu da rade jer ih ona fizički napada, da ne želi ništa da radi i da joj treba dodatna medikamentozna terapija. Ne isključujem mogućnost da u nekim momentima treba dati terapiju, a da li je terapija jedino i osnovno rešenje ovog problema, ovo je pitanje za eksperte. Mi roditelji poznajemo stručnjake u koje imamo poverenje, ali nastavnici ovog odeljenja ne žele njihovu pomoć. Ovom prilikom želim da postavim pitanje o kvalitetu nastave u odeljenju i o kršenju ljudskih prava. Defektolozi stalno ističu da samo oni znaju da rade sa učenicima sa teškoćama u razvoju. A u praksi se pokazuje da ne znaju i neće da rade a hoće da lupaju šamare. Poštovana gospođo Bećković, kao majka koja je veoma zabrinuta za stanje svoje ćerke (koja boluje i od Celijakije), želim da se ovaj slučaj ispita do kraja. Želim da se u školi jasno iskaše da li se sa osobama sa autizmom može raditi ili je jedino rešenje da ih medikamentoznom terapijom treba uspavati. U pitanju je višegodišnji problem rada ovog odeljenja. Te smo svi mi roditelji mnogo puta reagovali. Pokušavali smo da preko direktora škole nešto da promenimo. Ukazivali smo da smo nezadovoljni pedagoškim radom sa decom, ali nažalost ništa se nije promenilo i nismo naišli na razumevanje. Moram da istaknem po meni jedan veoma neprimeren razgovor samnom kao roditelja koji ima dete sa autizmom, a to je kritika od strane nastavnika. Pitam se, na kom se fakultetu uči da se roditelj kritikuje zato što eto igrom slučaja ima dete sa poteškoćama u razvoju. I te kako sam svesna da moje dete ima poteškoće, ali se pitam gde smo tu mi da utičemo na njihove poteškoće ili treba osudjivati roditelja što imaju dete sa Autizmom i da je nastavniku teško što mora da radi i sa ovom populacijom. Ja sam želela zdravo dete ali nisam bila u situaciji da biram, desilo se da bude drugačije. Želim da brinem o svom detetu do poslednjeg atoma snage jer je prvenstveno to moja briga i obaveza kao roditelja, a onda društva. Mislim da i deca sa Autizmom imaju pravo na obrazovanje, kvalitetan život i da budu poštovana kao ličnosti. Ono što želim je da postavim pitanje da li je pedagška mera da nastavnik treba da ošamari đaka sa poteškoćom u razvoju odnosno Autizmom zbog neprimerenog ponašanje? U ovom slučaju želim da postavim pitanje o kvalitetu nastave u odeljenju i da li se mogu kršiti sva prava konvencije UN? Na kraju poštovana g-djo Bećković, želim da Vam se izvinem na možda ovom mom obimnom izlaganju, želela sam da na neki način objasnim razlog zašto se Vama obraćam, jer je u pitanju višegodišnji problem. Ukoliko želite da se bavite ovom temom (problemom) volelela bih da bude uključen Lazar Ristovski, kao čovek iz profesije kojom se bavi, a pritom skoro da ništa nije znao o Autizmom, ali je znao da Jovani priđe kao i bilo kom drugom detetu i da uspostavi kontakt i saradnju. Da da svoj komentar kakvo je iskustvo imao sa mojom ćerkom tokom snimanja filma a i dan danas. Zatim psiholog, Milena Jerotijević, prof. Zorica Erdeljan, specijalni pedagog za decu i osobe sa Autizmom gde se pozivam na njen sajt, pod temom „aktuelno". Ovo je samo moj predlog.

Hvala!
S poštovanjem i srdačan pozdrav,
zabrinuta majka, Radmila Mitić
Makedonska 46,
Kačarevo
Mob.063 710 78 75

Anna, Anna Karin i Oscar Ebenfelt

"U Srbiji, a izmedju ostalog i u Pančevu obeležio se 2. april - Svetski dan autizma. Ja sam održala predavanje na temu "Asperger sindrom ili visokofunkcionalni autizam" u gimnaziji Uroš Predić u Pančevu. Đaci i profesori koji su sa velikim interesovanjem saslušali ovo predavanje, pokazali su veliko interesovanje za ovu temu. Čak je nekoliko đaka izrazilo želju da volontiraju i druže se sa decom koja imaju autizam. Takođe je ocigledno da je predavanje podstaklo đake i profesore da čuju više i nauče o ovoj problematici. Istovremeno uz obeležavanje Svetskog dana autizma koje bi trebalo da proširi znanje i toleranciju za decu, omladinu i odrasle sa autizmom, desilo se u jednom gradu na balkanu, u jednoj skoli da je određeni nastavnik ili nastavnica udario/la svog đaka sa autizmom zbog "n e p r i m e r e n o g" ponašanja. Duboko dirnuta ovim incidentom moram da se zapitam na kojoj planeti se to desilo: Marsu, Veneri ili Plutonu........???

Prvo sam rekla da je to bilo na Balkanu, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da je to bilo na planeti Zemlji, u banatskoj ravnici. Đak je za posledicu događaja zapao u psihozu, porodica u očaj i bezizlaznu situaciju. Da li neko hoće i može da snese odgovornost za ovaj događaj? Da li se mogu kršiti sve konvencije UN, da li je neznanje i glupost obeležje ove sredine?!

S punom odgovornošću i kompetencijom prozivam lokalne i državne politicare, iz Ministarstva za prosvetu i školstvo, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da je KRAJNJE VREME DA SE DONESU ZAKONI U NAŠOJ ZEMLJI SRBIJI KOJI CE SISTEMATSKI ZAKONOM REGULISATI PRAVA OSOBA SA AUTIZMOM, NJIHOVIH RODITELJA, KAO I PRAVA BOLESNIH, STARIH I NAJSLABIJIH U OVOM DRUŠTVU!!! ZA GORE ODGOVORNE IZ MINISTARSTAVA MOGU DA PONUDIM SVE INFORMACIJE O TOME ŠTA BI TREBALO TO DA UČINE DA I OVOJ ZEMLJI BALKANA. KOJA PO MOJOJ SUBJEKTIVNOJ PROCENI NA OSNOVU GORE NAVEDENOG TEKSTA NIKADA NE MOŽE I NECE UĆI NI U JEDNU CIVILIZACIJSKU ZAJEDNICU DOK NASTAVNICI NE PRESTANU DA BIJU DECU PO NASIM ŠKOLAMA I USTANOVAMA.

Uz ogorčene i ljutnju, očaj ali i nadu da će se nešto promeniti obećavam da ću se boriti za prava osoba koja imaju autizam. Pomalo tužna napuštam svoj rodni grad u Banatu, vraćam se za Švedsku, ali već u junu dolazim da nastavim borbu za znanje, toleranciju, humanost i pedagogiju osoba sa autizmom."